С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Он се није окретао, газећи сигурно напред, Чак ни удар наивног срца чуо није. Да ли је толико равнодушношћу заслијепљен Кад није препознао чудо близине двије?
Њена љепота га је пажљиво испратила, Гледајући у силуету драгог, молила се за њега. Ниска бисера на њеном врату је заблистала, Залепршала тегет хаљина изнад лакованих ципела.
Како је предиван и нестваран био тај тренутак, Оживио је доба правих љубави и префињене патње. Његово црно одијело виорећи се кроз ход неспутан, Одавало је снагу, али срцу томе недостаје топлине.
И, нестао је тако, заувијек хладан и себичан, Истопио се у романтичном јесењем поподневу. Она је немоћно изгубила испред себе његов траг, А као утјеху добила је доживотну успомену.
Шта је младост, шта су зрелије године? Све је пусто ако срце љубав не живи. Има ли од ње веће радости и туге жељеније, Да ли су у њој сви невини или су сви криви?
И, да ли је правда или неправда у сили њеној? Јер, она често бива неузвраћена или забрањена. Но, све се на крају покорјева вољи Божијој, Једино Његова љубав нас никад није напустила.
Миланка Бурић
48