Одломци које памтим Приредила: Сања Живковић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Одломци које памтим Приредила: Сања Живковић
ДЕРВИШ И СМРТ | МЕША СЕЛИМОВИЋ
Пространство је наша тамница, рекао сам ослушкујући одјек својих непознатих мисли, уносећи неочекивану ватру у мртви и непотребни дотадашњи разговор. Пространство поседује нас. Ми га поседујемо само колико може око да пређе преко њега. А оно нас умара, плаши, зове, гони. Мислимо да нас види, а ми га се не тичемо, кажемо да га савладавамо, а само се користимо његовом равнодушношћу. Земља нам није наклоњена. Громови и таласи нису за нас, ми смо у њима. Човек нема свог правог дома, он га отима од слепих сила. То је туђе гнездо, земља би могла бити само станиште чудовишта која би била у стању да се носе с недаћама што их она пружа у изобиљу. Или ничија. Па ни наша. Не освајамо земљу, већ грумен за своју стопу, ни планину већ слику у своме оку, ни море већ његову гибљиву чврстину и одсјај његове површине. Ништа није наше осим варке, зато се чврсто држимо за њу. Ми нисмо нешто у нечему, већ ништа у нечему, неједнаки с тим око себе, не исто, неспојиво. Развитак човеков требало би да иде ка губљењу свести о себи. Земља је ненастањива, као и месец, а ми себе варамо да је ово наш прави дом, јер немамо куд. Добра за неразумне, или за нерањиве. Можда ће бити излаз човеков да се врати уназад, да постане само снага.
190