С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
СЛАБОСТ ДУШЕ
Господе, не замери људској слабости Кад из душе бол потече ко извор – слан Срце je пуно безмерне захвалности Теби, који нада мном бдиш и ноћ и дан.
Само тек у трену човек слаб постане Ал` молитвом се огањ гаси, душа снажи У распећу спасен разум одустане Да у жучи смисао живота тражи.
У теби је симбол, сва љубав и вера Причест духа нашег чистоте је мера. Непорочна ти је небеска белина.
Истина си и светлост нашем виду У којем се чује божанска тишина Пут нашег спасења ка ком многи иду.
УМИРУЋИ ПЕСНИК
Ноћи над брезама дижу се високо У недохват иду бежећи уз гране Док од некуд на њих гледа жуто око Гори истим сјајем од пожуде давне.
Сад уз врисак стиха већ мртвог песника Јечи гора, а мудрост нам шаље небо У капима кише заробљеног крика Разбаштињен сан је слутњама прозебо.
182