С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
А све је ново у мени – у ове дане снова ја ништа немам сем жеље да живот буде долином топлине људске пут њихов расплетени којим долазиш и ти, незвани гост.
Алекса Шантић умро 2. фебруарa 1924. године
ДУША
Ја видим кад на те, топла и бијела, Кроз твој пенџер мала мјесечина пада … И шум сваки чујем твога одијела, На душеке меке када клонеш млада.
Као сјенка твоја сваке те минуте Моја душа прати и уза те дршће. И љубице своје, чежњама осуте, Просипа на твоју стазу и раскршће.
У баштама твојим оно роса није – То су сузе среће што их она лије, При сјају звијезда у тиху покоју.
У кандилу твоме када жижак цепти, Знај, то душа моја прислужена трепти, И просипа на те златну свјетлост своју.
103