Уредниково ћоше
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Уредниково ћоше
Пише: Анђелко Заблаћански
СЕЋАЊЕ НА ПЕСНИКА
Већ је година како небески сањар небом сања, a и за живота његов поглед је врло често био упрт ка небесима. Богу или висинама којима је стремио, верујем и припадао. Годишњица од смрти највећег мачванског песника Борисава Боре Симића је била 3. јануара. Отишао је Бора, дохватио те висине које му нису дате за живота.
Ћерка му је подигла леп споменик, написала да је песник, а они који су га за живота облачили у мачванску народну ношњу да им велики поета својим стиховима отвори или улепша неку свечаност, ништа. Ни прстом нису мрднули. Чак су, баш они који су га највише водали, на предлог да се у општини где је провео цео свој живот установи песничка награда са Бориним именом, где би локална библиотека добијала књиге пристигле на конкурс, а општина издвојила уз помоћ спонзора награду победнику, брзоплето рекли – па он је био сељак. Замисли, сељак у сељачкој, пољопривредној општини. А читао је више него интелектуалци, све док му вид није ослабио. Тачно је да је отад Борина поезија почела да клизи надоле, али он је већ имао толико добрих песама да те позне ни он сам није узимао за озбиљно.
178