С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Што вечно туга, и јад, и бол расте?- Што песма моја, тужна писка ласте Без гнезда, вечно да Бога призива?
Што вечно да сам бекрија а трезан? Што вечно да сам слободан а везан? Што да сам мртав сред живота жива?
Војислав Илић умро је 22. јануара 1894. године
ЗИМСКА ИДИЛА
Зима је покрила снегом долине и поља равна, И тавне високе горе. Вихори снежног праха По пустом вију се пољу, и цела природа ћути, И листак последњи вене од зимског студеног даха.
Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој, И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију, А око огњишта сниског озебла дечица седе.
Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије, Па испод појаса вади листове дувана сува, И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу, И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.
По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола, И гавран над њиме гракне. За тим се разговор чује. То се комшија Панта, сигурно из горе враћа, Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.
173