Прва љубав
Наиђу тако дани.
Затрпају ти очи
као звездане кише.
Око носа се нека
шарена нежност исплете.
И ти станеш,
и не знаш
да ли си, ил' ниси више
оно обично дете,
оно безазлено дете.
Некакво зрно злата
почне у срцу да жуљи.
Стидљивост нека у теби
тихо се засмејуљи.
Наиђу тако дани.
Не препознајеш боје априла.
Не препознајеш своје руке.
Изгледају ти као крила.
Не препознајеш своје огледало:
из њега те неко чудан посматра,
неко коме у даху
миришу сунцокрети
и пламте образи,
пламте
као нестрпљива ватра.
Наиђу тако дани.
Ветар ти у потиљак дише.
Здраво, последња бајко,
кад станеш и не знаш више
да ли се висине руше
ил' с тобом у небо лете!
Здраво љубави!
Тајно!