Фебруар– март 2/2017
Страна 7
Љубав је стање јаке емотивне наклоности према некоме или нечему.
Иако ниједна научна студија није у потпуности успела да објасни формирање осећаја љубави,
новије студије у области неуронаука указују на могућност да се љубав формира под утицајем
специфичних хормона односно неуротрансмитера на неуропријемнике у мозгу. Међу њима
су тестостерон, естроген, допамин, норадреналин, серотонин, окситоцин и вазопресин. За последња
два постоје темељни докази да учествују у формирању везе између родитеља и потомства.
НЕРВОЗА
ДЕПРЕСИЈА
ЉУБАВ
Стари Грци су разликовали неколико врста љубави:
филија (φιλία)- пријатељска љубав, која другоме жели добро, љубав којом другоме желимо
помоћи, темељ сваког заједништва. Филија подразумева једнакост (нпр. два пријатеља), врлину и
познанство. Мотиви филије су практични: једна или обе стране имају корист од таквог односа.
Концепт филије развио је Аристотел;
ерос (ἔρως)- љубав која је обележена сензуалном жељом и чежњом за оним што се љуби. То је
љубав усмерена према чулном свету (вид, додир, укус…). Према Платону, ерос се може проширити
и на љубав према унутрашњој лепоти, па и према самој идеји лепоте;
агапе (ἀγάπη)- идеал љубави, укључује милосрдност,
заузимање и бригу. Крајњи смисао те љубави је потпуно
се посветити добру других по цену властитог живота. Ова
врста љубави надилази пријатељску и еротичну љубав;
сторге (στοργή) - природна наклоњеност, нпр. према деци
или родитељима;
ксенија (ξενία) - љубав према страном, гостопримство,
изузетно важно у античкој Грчкој. Гост и домаћин, који би
пре гостовања били странци образовали би малтене
ритуално пријатељство. Од госта се једино захтевало да
буде захвалан.
Афродита, старогрчка богиња лепоте и љубави