Ленка Дунђерски била је ћерка Лазара Дунђерског, имућног Србина у Војводини, великог произвођача и трговца житом и добротвора, чија п о р о д и ц а в о д и п о р е к л о из Гацка у Херцеговини. Мезимица и понос своје богате и угледне породице, Ленка је била лепа девојка плавих очију, висока и складна, која је добро знала неколико језика, свирала клавир, много путовала. Лаза Костић и Ленка Дунђерски први пут су се срели у Челареву( некада Чиб) 1891., кад је она имала 21, а он 50 година. Током наредне четири године често су проводили време заједно.
Између њих се родила љубав, али је Костић одлучио да се повуче, најпре у манастир Крушедол, а затим се, на предлог Ленкиног оца, оженио Јулијаном " Јулчом " Паланачки из Сомбора. Ленка је умрла изненада од тифусне грознице на дан свог рођендана 21. новембра 1895. у Бечу у 24. години. Сахрањена је у Србобрану, у крипти породичне капеле " Свети
Ђорђе.
Тад моја вила преда ме грану, лепше је овај не виде вид; из црног мрака дивна ми свану, ко песма славља у зорин свит; сваку ми махом залечи рану, ал тежој рани настаде брид: Што ћу од миља, од муке љуте, Santa Maria della Salute?
Две се у мени побише силе, мозак и срце, памет и сласт, дуго су бојак страховит биле, ко бесни олуј и стари храст; напокон силе сусташе миле, вијугав мозак одржа власт, разлог и запон памети худе, Santa Maria della Salute.
После смрти Лазе Костића објављен је део рукописа његовог Дневника снова, у којем је описао доживљаје своје унутрашње личности, чија је главна јунакиња била Ленка. У дневнику је писац открио да је Ленка била инспирација за његову најлепшу љубавну песму " Santa Maria della Salute ". Своје снове почео је да бележи тек 1903, осам година након њене смрти, а исто толико био је ожењен Јулијаном. Према записима из његовог дневника, Ленка за њега никад није била " сасвим мртва ".
Она ме гледну. У душу свесну никад још такав не сину глед; тим би, што из тог погледа кресну, свих васиона стопила лед, све ми то нуди за чим год чезну ', јаде па сладе, чемер па мед, сву своју душу, све своје жуде, – сву вечност за те, дивни тренуте! – Santa Maria della Salute
Зар мени јадном сва та дивота? Зар мени благо толико све? Зар мени старом, на дну живота, та златна воћка што сад тек зре? Ох, слатка воћко танталска рода, што ниси мени сазрела пре? Опрости моје гршне залуте, Santa Maria della Salute.
Памет ме стегну, ја срце стисну ', утекох мудро од среће, луд, утекох од ње – а она свисну. Помрча сунце, вечита студ, гаснуше звезде, рај у плач бризну, смак света наста и страшни суд – О, светски сломе, о страшни суде,
ЂАЧКО СРЦЕ Страна 19