Radomir D. Mitric´
dežmekastog Tita; u patrijarhalnoj porodici, koja
me je uvek podsećala na porodice iz starih neorealističkih italijanskih filmova u kojima se znalo ko šta radi, ali gde su nestašluci potomstvu
bili prećutno dozvoljivani. Ipak bi sledile manje kazne za njih tek da se nauči na sopstvenoj
grešci. Majka moja je mirna žena koja nikad ne
bi povisivala ton, prava dama, i negdašnja lepotica, sada ostarela žena, ali iz koje sija nekadašnji
kalotni sjaj. Uvek mi je davala potporu što god
da činim. Po fizionomiji sitna, ali odveć marljiva
kao pčela. Od nje sam u najranijem dobu naučio
setno osećanje sveta i smernost u veri. Majke su
pravi biološki roditelji; ritam kucanja njenog srca istovetan je mom. To je ostalo još od vremena kad me je nosila u stomaku. Tako će uvek i
biti. Ona je potomak hercegovačkih kovača što
su pravili puške u Hercegovačkom ustanku, posle kog su se sklonili ovamo u Bosansku Krajinu,
gde je bio slabiji turski uticaj i gde su uzeli drugo
prezime, strahujući od turske odmazde.
U sećanju su mi mnogi predmeti koje je iskovao moj pradeda kovač, i koji i sada, skriveni
negde u podrumu obiteljske planinske kuće čekaju vaskrsenje u nekom muzeju. Otac moj, izdanak je loze sa crnogorskih strana, od koje dva
brata stigoše dovde sa porodicama na velikim
volovskim zapregama. Crnomanjast i krut, njihov potomak, on beše moj najveći kritičar, odrastao na, gotovo klesanoj, noti epskih stihova. I
danas mi pred oči izlazi u takvom opisu. Ali na
neki način bio je odmeren, pustio je da sam izaberem svoje životno zanimanje. Uvek je iz mene tražio najviše moguće, učeći me da mogućnosti nisu ništa ako nisu ostvarenja. U ovoj mojoj
39