Radomir D. Mitric´
počasni plotun ispaljen na njegovom grobu, na
dan njegovog ukopa. Tog martovskog dana ‘93.
godine, najstrašnijeg dana u mom životu, i prvog dana proleća koje on nije dočekao, čini mi sa
da sam i ja umro i da ovo telo što nalikuje biblijskom Ahasferu i nije ništa do jedna utvara koja
nostalgiše za divnim vremenom lutajući svetom.
Za vremenima kad je porodica bila na okupu, a
mi trčimo zelenim livadama detinjstva kroz voćnjake gde je za svakog od nas posađeno i posvećeno drvo po nekom starom slovenskom običaju – delo našeg oca. Posle sam često sedeo pod
njegovom jabukom, sećajući se njegove pojave,
pišući pesme, prelazeći stihovima barijere koje
su nas razdvojile. Iza njega, sem te jabuke, koja urasta i uzrasta u mom srcu, ostalo je nekoliko stvari: sat koji je stao u vreme njegove fizičke
smrti, dve gramofonske ploče U2-ovog albuma
Rattle and Hum, jedan mali gušter, izrezbaren
u koži njegovom rukom, notes u kojem je ostala poslednja rečenica zapisana njegovom rukom
A sve je moglo biti drugačije… I njegov anđeoski
lik, primer vrlina, koji sa godinama raste u meni,
parajući nebesa kao sionska munja. Ostalo je nestalo u stihijama rata.
Nakon mnogo godina, primajući jednu nagradu za književnost, u Devinu nadomak Trsta, u
zamku Rilkeovom, čije sam pesme takođe čitao
pod onim istim stablom jabuke, koje je bilo moja verzija bodhi drveta, pročitao sam pobednički
tekst, vrlo se rastuživši, jer je tekst bio posvećen, njemu, mom mrtvom bratu, sve do momenta
dok u sebi nisam osetio njegov osmeh, preseljen
u moju utrobu, nekud odozgo, iz viših sfera, odakle mi se nasmejao toga časa.
37