Šum Panonskog mora
138
svoje ćebe, jednog Marka, tipičnog Amerikanca,
ali i Dejvida, koji je imao i indijanskih gena u sebi, plemena Kri.
Bilo je neverovatno za nas koji smo tek bili
izašli iz rata slušati priče o tehnološki superiornom američkom društvu, jer smo bili još na nivou kamenog doba u odnosu na njih. Kompjuteri
su nam bili misaona imenica, mada sam imao
tada već legendarni komodor 64. Svi su bili iz
Minesote i sa svima sam odavno izgubio kontakt. Vođa tima bio je profesor američke književnosti, Tim Kerčer, s kojim sam vodio dijaloge o Andriću, budući da je imao primerak knjige
Bridge over the Drina, kao većina stranaca što ga
je imala – pre nego što dođu u Bosnu, uzmu tu
knjigu, našu svojevrsnu pomalo prašnjavu, ličnu
kartu. Pričali smo i o književnoj kritici, o dodiru
i sukobu civilizacija na Balkanu.
Vikendima smo obično putovali u neke bosanskohercegovačke gradove, tada još sa ratnim neizvidanim ranama u njihovoj fizionomiji. To leto
‘97. godine bilo je suvo i vrelo. Imali smo i sopstveni autobus, kojim smo se vozili na ta miniputovanja. Bile su to zapravo moje prve ekskurzije kojih sam bio lišen u ratu, izuzmem li one
odlaske u Beograd zbog operacija i onu izbegličku epizodu. Dalje se nije putovalo. Dalmacija je
još uvek bila samo davnosanjani san ili neka buduća realnost koju je bilo nemoguće nazreti. Dok
sam bio u timu, posetili smo nekoliko gradova, a
dva su mi naročito ostala u sećanju.
Sarajevo je tada nalikovao snimcima Berlina
nakon Drugog svetskog rata, onima koje sam