Šum Panonskog mora
134
Prepoznao sam je po mladežu na licu, zrnu kafe što stoji na levom obrazu, nad usnama, tropske budoire crvene boje. Po začuđenom pogledu,
koji naliči pogledu Marka Daskalosa. I pogledu
flamenko plesačice u žaru plesa. Prepoznao sam
je po zovu kojim me je prizvala sebi. Nestašna u
mladosti kao Mogli, iz Knjige o Džungli. I kao mlada verzija Igoove Esmeralde. Pomalo je i Silvija
Plat. Judita. Estela Kanto. Evita. Moja Lolita.
Van nje sveta za mene nema. A ona je čitav moj
svet. Tu su sva mora i kontinenti. Afrika ritmuje njenim srcem i njenim arterijama. Ima nešto
od Kleopatre. I od Nefertiti. Azija me zavodi njenim pogledom, očima što su kao kod mongolskih
princeza, koje su na svojim plećima držale najveća carstva sveta. Nad Altajom to je divlja sokolica, uronjena u nepregledno paperje beline, priziva
me sebi iz ruke Talajkana. Južna Amerika joj povija telo tangom, dok hoda, nesvesna toga, ona je
pečat njene odeće, dok joj u kordiljerskim Andima
duh obitava, smiren. Evropa u njoj traga za drevnim znanjima, iskustveno, paracelzusovski, arhetipalno, jungovski. Australija i Okeanija se u njoj
gl