Šum Panonskog mora
112
čega mi je dato da vidim neke neverovatne stvari, ali sam shvatio da to viđenje nije slučajno kad
su ljudi počeli da nestaju oko mene, brat u ratu,
komšije, a posle i neki prijatelji.
Sa Volandom sam se susreo još nekoliko puta, a nekad čak nisam ni bio sam. On me je često
upozoravao na nevolje koje će uslediti nakon tih
susreta. U literaturi sam kasnije čitao da je bilo
volandovskih likova i u antičkim mitovima, jedan od njih je svakako i Minotaur, glavni lik patrijarhalnog kritskog kulta. Krita koji mi je tako
blizu srca, oduvek. To su bili transcendentni momenti inicijacije, koju sam i sam doživeo. Voland
se pojavio i pred bratovu smrt, koju sam predvideo, ali je na usude nečijih sudbina nemoguće
delovati, ma koliko mi to želeli. Viđao sam i sfinge i grifone, čije bi oči žarile iz ratnog grotla a čekinjasta dlaka im je padala od glave do stopala
dok su se šepurili u Aresovoj konjici. I Psoglavi
se muvao oko grada, u ratu, taj daleki paganski
predak Starih Slovena, koji ih je pratio na ratnim
pohodima. Imao sam i viđenje demona, nalik trolu, koji prebiva u mojoj nutrini. Svaki čovek se
rađa sa jednim takvim u sebi, samo je potrebno
da ga nadraste snagom sopstvene volje. U crnom
vremenu sve je bilo moguće, pa i nepojmljivo.
Indijci uvek razdvajaju ljude od prostora u kojem žive. Mi ne vidimo šta se sve nalazi oko nas.
Moje oči su gledale u sami pakao ratne zbilje.
Od toga je danas ostalo samo sećanje, od kojeg
bežim, kao od ovog ostrvceta večeras, ne osvrćući se unatrag. Nalikujući noćnom leptiru što ide
ka svetlosti koja mu sažiže krila gore od tame.