НИСМО ГЛАДНИ, АЛ’ СМО СВЕГА ЖЕЉНИ
Није лако српскоме сељаку, а људи смо поштени и смерни мучимо се од јутра до мрака, нисмо гладни, ал’ смо свега жељни.
Има хлеба, родила пшеница и купуса, кромпира, паприке, ал’ сто зноја облива сељака и леђа се грбе од мотике.
Нисмо гладни, има сувог меса и чварака, кавурме, сланине, ал’ из њиве не мрднусмо даље, не видесмо море, ни планине.
Ни биоскоп, а ни позориште, телевизор једина забава, али сељак после тешког рада једва чека да легне и спава.
Притисле га бриге и проблеми, стално кука и за нечим жали, беспарица, поплава ил’ суша, нема дана да нешто не фали.
И шта вреди то што нисмо гладни, што је увек пун стомак и гуша? Једи, ради, опет једи, спавај- свега жељна сељачка је душа.
Весна Михајловић
4