УЗМИТЕ СЕ У ПАМЕТ!
Да вам искрено кажем, ја нисам знао да љубав може толико да боли, али буквално. И то, веровали ви мени или не, нисам знао све до јучерашњег дана. То једноставно нисам могао ни да претпоставим. А она не да боли, него скоро па убија. Ма боли више од најболније главобоље. И ако оставите по страни вашу радозналост и послушате мене оштећеног, не дозволите никоме, ама баш никоме да вам о тој боли прича. Дакле, не будите ради ни да о њој слушате, а ја вам из перспективе оштећеног једино могу пожелети да је не осетите. Бол мислим, не љубав. Зато вам поручујем браћо, саборци, мушкарци, узмите се у памет! За све оне који не могу да оставе по страни своју радозналост, укратко ћу испричати шта ми се заправо догодило. Наиме, виђам ја ту госпођицу свакодневно, већ више од месец дана. Као случајно, је било само први пут, после је све прешло у рутину. А од навике вам је једино одвика гора. Ја сам у првом тренутку био вођен мишљу да би било боље да „ не чачкам мечку“ али ме та мисао напустила већ код другог тренутка. А она( госпођица, не мечка) лепа, да лепше нема. Знам да о укусима не треба разправљати, али да до тога, у сваком случају, не би дошло, ви је замишљајте како вам воља. То што сам само био упознат са њеном добром( физичком) страном, било је довољно да потрчим за њом. И упркос томе што сам још од раније знао да трчање и љубав не иду једно уз друго, дао сам се у трк. И нисам далеко одмакао. Баш кад сам хтео да пречицом изађем на главни друм, не би ли се са њом срео очи у очи, нешто ме јако звекну посред чела. Кад сам се тешком муком придигао са тротоара имао сам шта и да видим. Ако ми је за утеху ни то нешто, није боље прошло од мене. А то нешто, беше ништа друго до глава једног ништа мање наочитог момка од мене. Запомажем ја, запомаже саборац, а од госпођице ни трага.- Утече, рекох ја, мислећи на госпођицу.- Ух, добро је, одговара саборац.
21