АНАТОМИЈА
ЈЕДНОГ
БРАКА
Почетак је био као из бајке: он је био млад и леп, и имао је
успешног тату; она је била најлепша, најслађа и најзаноснија, а имала је
још успешнијег тату, и успешну маму – приде. Ступили су у најсрећнији
брак из рачуна.
Он је, зар то треба посебно наглашавати, могао и хтео. Она није
одбијала, јер је могла и хтела још више од њега. Уши су им трнуле од
љубави, а сви остали органи бридели.
Године су пролазиле а он је, хвала пресветом Сисоју Веселнику, и
даље могао али није баш увек хтео. Мало се заситио рођене жене. Одбила
му се некако. Не баш начисто, али мало јесте. Њу ни моћ ни хтење нису
напуштали. Напротив, пламтела је као олимпијска бакља и нервирала се
што је вољени избегава.
Нешто касније, он је још увек хтео и упињао се из све снаге, али га
је издајник све чешће издавао. Она је још увек могла и хистерисала је због
његове немоћи. Презнојавала се а срце јој је лудачки лупало. Једном, кад
је тотално био индиспониран, отерала га је у три лепе материне. Назвала
га је најобичнијим неспособњаковићем. Ошамарио је мушки, колико да јој
покаже ко је ко у браку.Ружна слика из брачног кревета све чешће се
понављала.
Онда је јунак начисто лупио о ледину: нити је могао, нити је хтео, а
није имао ни превелику жељу. Ма, какви превелику, није имао никакву
жељу. Једноставно, препустио се сопственој немоћи.
Она је пред спавање обавезно узимала седативе. Он се све чешће
бавио својим крвним непријатељима: холестеролом, повишеним шећером
и притиском, а у озбиљнијој варијанти шлогом и инфарктом. Она се
бавила децом и иконосликарством. Кухиња и зимница никада је нису
привлачиле. У четрдесет и некој отишла је код стилисте, скокнула је до
Париза по фирмирану гардеробу, уписала се на