РИБАРСКА ПЕСМА
Прва риба заборава нема,
За многе је Tанталова мука,
Много пута не дозволи трема,
Да је стегне несигурна рука.
Сад ме риба стално зове,
Обожавам чак и кишу.
Волим брате руке ове,
Кад на рибу замиришу.
Почео сам на Нишави,
Гмацао сам по том глибу,
Нисам знао начин прави
Да ухватим њену рибу.
Свакој риби сад сам предан,
Кад озбиљно на њу пођем.
Само црв ми треба вредан,
Па да до ње за час дођем.
Трчећи за рибом њеном,
Место сам тражио разно,
Са жељом јаком и сненом,
Гурао сам црва у празно.
Црвић мој их стално вреба,
Док не почне битка љута.
Пропиње се он до неба,
Док га риба не прогута.
Нишава се копрцала,
Терала ме де се мучим,
Никако ми није дала,
Да се баш на њој научим.
Чак и жабу када срећем,
Обала се сва угиба,
Јер ја одмах црва мећем,
Мислим да је нека риба.
Након конца и најлона,
Пронашо сам начин прави.
У чуду се нашла она,
Шта јој ради тај балави!
Нишаву сам меку, фину,
Али нешто ту не штима...
Сад се спремам на ту Дрину...
Чујем, бољу рибу има...
Раде Лукић
Нисам више родољуб, празан стомак командује патриотском срцу.
Тајкуни разграбише најбоље парцеле. И ја сам резервисао једну – на
новом гробљу.
На седницама има много „бабица“. Није чудно што нам је политика –
килава.
Ђура Шефер Сремац
10