Знам ко нас шиша, али за то оде глава!
Владица Миленковић
А Ф О РИ З М И
- Он је невиђени лопов. Још га нико није видео у крађи.
- Ко је на дну не може да пропадне.
- Купио сам нов телевизор. Да боље видим лошу слику о нама.
- Онима који су у реду мора нешто да фали.
- Патолог није могао да утврди од чега је умро покојник. Желудац му је био празан.
- Како би нам било лепо да нам овако није добро.
- Неким људима и мозак да одстране не би се приметило.
- Он никада није узео мито. Увек су му давали.
- Наш председник је увек спреман да одговори на свако питање које сам себи постави.
СВУДА САМО ОН
Све је почело кад сам остао без посла. Разочаран у живот и у људе, утеху сам нашао у телевизији. Гледао сам програме од јутра до сутра. Нисам пропуштао ништа, једино кад баш задремам, а то се дешавало док трају рекламе. И тако, миц по миц, оболим од телевизоманије.
Али, пошто зло никада не долази само, почела је да побољева и моја жене. Њена бољка зове се таблетоманија.
Ја укључим телевизор, а она одмах прогута таблету. Бенседин, Бромазепам, Лексилијум; шта јој падне под руку. Ако је у кући несташица седатива удара главом о зид док се не смири. Много се живцира што по цео боговетни дан седим испред телевизора.
И тако, живимо своје животе. Ја уз ТВ, а она уз пилуле за лилуле.
Међутим, у последње време код мене су наступиле извесне компликације. Нешто слично халуцинацијама помешаним са паранојом и манијом гоњења.
Укључим државну телевизију, на програму ОН. Кадгод су вести, догађаји дана, разне актуелности – ОН, ОН и само ОН. Из дана у дан.
Преместим на други канал: и тамо причају о ЊЕМУ. Хвале га и дижу у небеса, радују му се, славе га. Ако неко само помисли другачије, тај је државни непријатељ број један.
Пребацим на канал где је ријалити, да мало данем душом. Авај, прекинули су „ Парове“ и цвркућу о ЊЕМУ. Какви цвркућу, то више личи на хорско појање.
„ Задруга“ ми је последња нада, размишљам док стискам тастер даљинца. Али, и тамо је исто – ОН па ОН.
Није боље ни на спортским каналима.
- Захваљујући ЊЕМУ много је више публике на стадионима, а ОН је најзаслужнији што фудбалери играју боље него раније! – запенио коментатор.
Искључујем телевизор и узимам независне новине. На првим странама ОН и о ЊЕМУ.
Прелиставам зависне новине. Највише пишу о ЊЕМУ, а имају и анкету:
- Шта мислите о ЊЕМУ?!
- Све најбоље! – одговарају испитаници, углавном власници пластичних вештачких вилица и носиоци наочара приличне диоптрије.
Склапам новине и отварам фрижидер, да видим да ли је ОН можда и у њему... Не, нема га! Фрижидер зврји празан као свих ових дана и година. Бољи живот још није стигао у мој фрижидер. Још увек је само у штампи и телевизији, или ја не видим добро.
Отварам новчаник. Надам се да је бољи живот бар у њему. И гле чуда, новчаник није празан. Има мало паучине. Од бољег живота ни трага ни гласа. А сви ми причају о ЊЕМУ...
Љубомир Илић
Горан Иванковић