Osećao je tegobu koja ga pritiska po sred pluća, bila je to njena tegoba i
čežnja, sve je on to osećao i teško podnosio.
Vratio je misli na ono strašno pitanje i pod tim utiskom otišao na posao.
Tamo se još niko nije ponašao sumnjivo ali su svi bili zabrinuti. I niko nije
video rešenje. Rekao je svoje mišljenje kolegi Bogdanu, ali i Aleksi i Mariji.
To su dvoje starijih kolega, bračni par, sa dvadeset godina radnog iskustva, i
njih je najviše voleo i cenio od svih sa kojima je radio.
“Misliš da se i sami nismo setili toga? Vidimo da je ovo vrsta zaraze, samo
niko ne zna u čemu je klica. – odgovorio mu je Aleksa.
“Može biti u hrani a može biti i to što ti smatraš, energetski talasi, kroz
televizore, mobilne telefone i kompjutere.” – nadovezala se Marija na priču.
“ Zašto ne utiče na svakoga? Zar vam ne vodi ovo, u nekom dugom, čudnom
pravcu?”
Aleksa se nasmeši i kao da zablista što konačno sa nekim priča o svemu.
“ Znaš i sam da u nekim vrstama namirnica i slatkiša postoje sastojci koji
izazivaju zavisnost. Čokolada budi hormon sreće ali nisu svi zavisni od
slatkiša. Neko pije Coca Colu godinama a nekome nije potrebna uopšte. Isto
može biti i sa energetskim talasima. Moguće je da utiču na nižu svest dok je
viša svest imuna na to. To je taj čudan pravac o kojem govoriš.”
“ I šta ćemo ako je tako? Kako ćemo otkriti šta je istina i odakle bolest
dolazi?”
“ Teško da ćemo moći da se izborimo ako glumimo policajce. Možda samo
možemo pomoći kao naučnici, ako se piključimo Uniji.” – predložio je
Bogdan.
David je shvatio da su oni već medjusobno govorili svemu i da je malo
zakasnio da ih iznenadi svojim pretpostavkama.
“ Krijete li nešto? Kako misliš, sa Unijom?”