Drugi, oni su na putu do Prvih, osećaju potrebu i želju da se "probude", ali
nisu toga svesni, sve dok se ne otvore. Sebi, pa i onome ko će im pomoći.
Nemaju predrasude i uglavnom zrače dobrotom.
Treći, još uvek srednjevekovni umovi, uglavnom su oni koji imaju
katastrofalan strah od bilo kakve promene. Sama pomisao da neko u
njihovoj blizini može biti drugačiji po pitanju religije i svega što donosi
kultura i tradicija, njima donosi nelagodu. Za njih su prosvetljeni ljudi
"sektaši" i "čudaci", spas traže u crkvenom učenju i obredima, ali ne nalaze
mir nigde, jer nemaju znanje. Čovek bez znanja ne može biti ni vernik ni
nevernik, već zbunjen i zaostao u vremenu.
Ko nema znanje, taj ne kapira da se religijski spisi moraju tumačiti
alegorijski, ne bukvalno.
Religijski spisi jesu spoj nauke i vere, dokaz jedinstva. Treba tumačiti i
tražiti istinu.
Samo tako ćemo shvatiti šta jeste a šta nije stvarnost i kako razdvojiti
blago od blata.
Pronašla se Vesna u ovim pisanim rečima, isto je razmišljala. Možda je ovo
moralo da se desi, jer dokle više da pobeđuje stari način rešavanja sukoba,
da pametniji popušta? Ako vidiš da si pametniji, prvo pokušaj da im
pomogneš, zatim ignoriši te osobe ili pokušaj da isteraš svoje, ako si
ugrožen. Živeti i trpeti nije u skladu ni sa razumom ni sa srcem. Da je ostala
u svom gradu, život bi postajao more suza i gubljenje živaca. Polako su se
javljale i podele na poslu. Imala je poverenje samo u jednu koleginicu, koja
je pre nje otišla sa porodicom i to u Švajcarsku. Pojavili su se primamljivi
oglasi, ko želi da se doseli u njihova sela, dobiće sve potrebno za život.
Vesni je to zvučalo primamljivo, imala je potajnu želju ali nije mogla toliko
daleko da ode od Davida. Želja za njim je jedino što je održalo u Srbiji. Sada
je pisala toj koleginici i listala njene fotografije. Švajcarsko selo bilo je poput
prizora iz bajke i ponovo je poželela da ode tamo. Ubrzo je stigla poruke od
Danke iz Lebane.