a i u reunion fazi su tek pre nekoliko godina svirali na nekoliko festivala na zapadu, a ove godine su imali samo dva datuma na istoku, tako da mi je bilo suludo da tražim dlaku u jajetu i propustim cert.
Obično na svirkama u NS-u potrošim minimum čuku pre i čuku posle u susretu sa ekipom, ovaj put to nije bio slučaj. U malobrojnoj publici (60-70 ljudi) sam sreo svega nekoliko ortaka iz NS-a, dvadesetak Beograđana + organizatore takođe Beograđane? Ostatak publike su kapiram bili garisoni od lokalne predgrupe, prepoznao sam nekoliko faca koje sam viđao na svirkama u NS-u u metal fazonu, a sad su naprasno postali skinsi, (ah šta ti je moda). To me nije mnogo začudilo posto je sad biti skin otprilike podjednak fashion hype kao i biti cruster. Začudilo me je da mnogi ljudi iz moje generacije nisu bili na svirci, a znam da vole bend. Možda je na to uticala cena karte ili cimanje po zimi, ali stvarno sam očekivao više ljudi na ovako ekskluzivnom eventu,
zapravo više ljudi koji znaju na šta su došli, ova publika je bila mlitava i uglavnom nije znala nijednu pesmu sem nekoliko opštih hitova. Stigli smo na poslednju jednu i po pesmu lokalne predgrupe (nisam upamtio ime), srećom ta polovina je bila obrada Blitza, (vrlo loša, Nige Miller se prevrtao u grobu), posle je usledila njihova srećom poslednja i srećom kratka pesma. Klasičan NS streetpunk zvuk u tradiciji ritmasa, generacije i vriska, i njihova klasična tematika tipa "mi smo/tu smo, radimo/gradimo, oni hoće/mi ne damo, scena/gariji, pobedićemo/istrajaćemo" i slične gluposti... Frapirao sam se što nisu klinci, već ljudi od tri banke plus. Definitivno nije moja šolja čaja i takve stvari i pored najbolje volje nikad nisam mogao da skapiram. Što se kaže - regionalni pank prosek.
Posle kraće pauze na binu izlaze Stars And Stripes i od početka razvaljuju. Prva pesma Shaved For Battle, druga Drop The Bomb, milina. Bend perfektno navežban i uigran iako vidno
umoran. Ređaju se rani hitovi: The Power And The Glory, Nowhere, Proud, Strong And Free, We're Not Criminals... od kasnijih pesama svirali su dosta sa poslednjeg albuma, mislim čak pet što mi je bilo baš too much, dok su sa drugog albuma svirali samo Hang On To Your Dreams koja mi je uvek bila na nivou bljutavih melodičnih singalong pesmičica Cock Sparrera i njihovih klonova tipa Classe Criminale ili Vanilla Muffins... Ne treba da kažem da se publika tek tad probudila i krenula horski da peva što je samo potvrdilo moje uverenje da srpskoj publici nije bitno koliko ti je ostatak pesme loš ako imaš dobar refren da se svi zagrle, dignu ruke i nazdravljaju pivom... Zvuk je bio ok, gitara malo glasnija a vokal malo tiši, tako da je na pola svirke Chokeu pukao glas, ali svaka mu čast ako se ima na umu da je pevao bez monitora i da na ovoj turneji nastupaju skoro svako veče, plus godine... Dokazao je da je iskusan i ozbiljan profesionalac koji može da izgura cert u svim uslovima, od podruma do najvećeg festivala na otvorenom.
Za kraj su ostavili American Oi! i Skinheads On The Rampage što je mogao da bude najbolji kraj svirke ikada da ga publika nije usrala pevajuci refren i gde treba i gde ne treba, pa su nastavili da vrte refren u nedogled...
7