in the ass pošto je parking ispred hangara jebeni lavirint sa saobraćajnim znacima koji ne vode nigde...
Sam prostor je havarisana hala u industrijskoj zoni, znači betonski zidovi + limeni krov = zvuk havarija... Klasične stvari tipa gužve na šankovima i garderobi se podrazumevaju, kao i nekoliko mobilnih klonja na nekoliko hiljada ljudi koji piju pivo,smrzavaju se i u proseku imaju 5 banki što podrazumeva odlazak na šoranje 2 puta u toku jedne pesme.
Ono što nikada, ali apsolutno nikada neću jebeno shvatiti su nebulozni izbori lokalnih predgrupa na koncertima u Srbiji. Razumem da se radi o kumovsko, burazersko, partijskim kombinama ali dovesti tribjut bend pre P.M.-a je stvaaaarno teeeežak blam i pokazuje koliko smo mi ovde i dalje treći svet i jedna teška pička materina. Najluđe je što je bend iz drugog grada, znači platiš nekome put, nahraniš i napojiš ga, njihova dva fana uđu za dž, naivci koji su
verovali u satnicu prevrću očima, krste se, kukaju i piju od muke u nadi da će se agonija uskoro okončati, a ovi na bini se rasvirali, cepaju plejlistu kao sa male mature i to rade jako loše... Ja tu stvarno ne vidim matematiku... Ako već mora (a ne mora) da bude predgrupa neka to bude neki bend koji ima šta da kaže i pokaže i iako ne može da parira, neka makar ne bude mnogo truliji od stranog benda, na kraju krajeva loš izbor lokalne predgrupe realno šteti svima jer baca negativnu refleksiju na celu scenu.
Sam PETER MURPHY je pokidao. Obećanje je bilo ispunjeno. Svirali su sve što su najavili. Publika je bila u ozbiljnom delirijimu kakav dugo nisam video. Uživanje nije mogao da pokvari ni loš zvuk. Jedan od najboljih koncerata koje sam ikad gledao. Iako prehlađen izgurao je dva sata set sa dva bisa. Na drugom bisu je opleo dve obrade, od kojih je ona druga - koja je otprilike jedina koju posetioci sa vrha ovog teksta znaju i od njega i od originalnog autora - ispraćena najvećim ovacijama.
Odmah po završetku sam zapalio u susedni hangar na rejv i prvi put sam osetio da sam se bolje proveo na rokenrolu nego na elektronici što samo potvrđuje koliko je koncert bio izvanredan.
PETER MURPHY JE POKIDAO. OBEĆANJE JE BILO ISPUNJENO. SVIRALI SU SVE ŠTO SU NAJA-VILI. PUBLIKA U OZBILJNOM DELIRIJIMU KAKAV DUGO NISAM VIDEO. UŽIVANJE NIJE MO-GAO DA POKVARI NI LOŠ ZVUK. JEDAN OD NAJBOLJIH KONCERATA KOJE SAM IKAD GLEDAO.
9
Volim što je pevao u Hangaru... Nisam, doduše, muzičar, ni apsolutni sluhista, ne smeta mi kad malo škripi ili odzvanja, ali jednostavno volim da gledam i slušam avangardne ljude u avangard-nim, netipičnim prostorima i to je to. A Peter Murphy je apsolutni kralj scene, koje god, muzičke radnje u Njujorku pred šačicom srećnika ili, eto, punog "skladišta" u Luci Beograd.
Sa prvim taktovima pesme Bela Lugosi’s Dead emotivni naboj u vazduhu je bio toliko snažan, toliko materijalizovan, da su se emocije mogle seći nožem. Murphy-jev glas... vanvremenski, nepromenjen, identičan onom kada smo ga prvi put otkrivali pre milion godina na vinilu koji škripi... Jebeni vremeplov.
D.V.