Вук и три прасета из перспективе вука
Живео сам окружен високим дрвећем и пустим пределом. Жарко сам желео да имам пријатеља, бар једног, да имам с ким да причам, да се играм, да се дружим.
Устао сам једног јутра и пошао на пут кроз моју велику шуму одлучан да нађем пријатеља. Клонуо сам духом и кроз главу ми је пролазила мисао да можда никад нећу имати пријатеља.
На великој ливади покрај шуме угледао сам три мала дебељушкаста прасета. Видео сам да су у журби и желео сам да им помогнем. Кад сам им пришао уплашили су се и отерали ме. Био сам љут и огорчен, љут на свет. Питао сам се да ли је могуће да не могу да имам пријатеље. У том моменту кад сам се самосажаљевао пришли су ми прасићи и извинили су се. "We didn't want to scare you off, we are new here, we don't know the language", рекли су. Ништа их нисам разумео.
Почели су да причају помало на српском и тако смо се споразумевали. "Желимо те за пријатеља". Био сам срећан што коначно имам пријатеље. Сутрадан су почели са градњом кућица. Нисмо пуно причали, највише са малом прасицом Меги. Док су Сале и Ролекс градили своје кућице ја сам помогао Меги да сагради своју. Пошто јој није легла плата од "Лидла", где ради као касирка, узела је своју уштеђевину и почела је да гради кућу од сламе. Сале је позајмио од Ролекса нешто новца и направио је кућицу од дрвета. Ролекс је добио паре из Немачке од његове баке Викторије, па је почео да прави кућу од цигле. Меги и ја смо се зближили и заволели. Проводили смо дане и ноћи заједно док смо правили кућу.