2. сцена:( Кнежев двор. Пролеће.)
НИКОЛА ГОРЈАНСКИ: Кнеже, већ сте се опоравили. Спасио вас је тај златни крст на грудима.
ТЕОДОРА: Да, он тај крст стално носи.
КНЕЗ ЛАЗАР: Жупан Никола имао је зимус лукав план како да ме се отараси на нашем састанку. Када је гласно узвикнуо да му Дубровчани поклоне Пељешац и Стон, његов човек Радашин Лиско скочио је из заседе и задао ми убод ножем. Али, уз божију и вашу помоћ, остао сам жив.
НИКОЛА ГОРЈАНСКИ: Највећу заслугу има ваша кћер, она је све то смислила.
( Улазе два дубровачка посланика.)
ДУБРОВАЧКИ ПОСЛАНИК 1: Поштовани кнеже, жупан Никола је изневерио угарског краља.
ДУБРОВАЧКИ ПОСЛАНИК 2: Нама је бан Горјански обећао помоћ, послао је хиљаду копљаника.
3. сцена:
( На Лазаревом двору, неколико месеци касније.)
ВОЈНИК 1: Ала изненадисмо жупана Николу, ни његов пријатељ у граду Клобуку није хтео да га сакрије!
ВОЈНИК 2: Нису га сакрили ни у Требињу, ни у Конављу.
ВОЈНИК 3: И поново је Рудник под кнежевом влашћу.
ВОЈНИК 1: Таман се понадао да је спасен кад се сакрио у Ужице, али се и његов брат Вук Бранковић окренуо против њега.
ВОЈНИК 2: А, богами, и кнежева кћи Теодора је доста помогла. Редовно нам је слала храну. А изгледа и да јој се млади Никола допада.
ВОЈНИК 3: И освојисмо на крају Ужице, а злобни жупан Никола добио је шта је заслужио.( Насмеја се.) А тамничар му је, нико други, него бивши поданик.
КНЕЗ ЛАЗАР: Жупан Никола нас је насамарио, а сада ћемо ми њему да вратимо мило за драго.
НИКОЛА ГОРЈАНСКИ: Време је да изравнамо рачуне.