Т ишина . То ми је циљ . Права , необорива , тешка . Тишина . Зато што нико не може да верује . Толико блистам ! Чак и мама , која зна колико сам сјајна . Чак и тата , који ми је веровао довољно да ме пусти да учиним сама први корак . Тишина . Зато што нико и даље не може да верује . Разочарани мојим успехом , незадовољни мојим напретком , бесни што сам успела , уплашени од онога што још могу да учиним .
И велико БУМ ! Блесак свести који осветљава све моје и све оне који ме воле и подржавају . Схватили су ! Успела сам ! Аплауз . Не , аплаузичина ! Јер сам нај . Број један . Победник .
Мама и тата разбијају ваздух својим громогласним аплаудирањем . Скандирањем . Вриштањем . Гледам око себе . Сви су ту . Они који треба да буду . Зато што их волим . Зато што ме воле . Зато што ми верују . Подржавају . Бодре . Штите . И ја их све гледам . Верујем да не могу никада осећати све око себе више него сада . У мени ватромет осећања , утисака , жеља , снова !
Разочарани , незадовољни , бесни и уплашени се повлаче . Ни не примећујем их . Има оних који знају да пруже руку и честитају победу . Има оних који мењају страну и траже слику и аутограм . Има оних који псују и омаловажавају . Има их . Али не постоје . За мене . Сада . Јер ја сам на врху Монт Евереста . Не видим шта је на дну Маријаниног рова .
Има оних који кажу : „ Е , сад могу да умрем .“ Ја не . Сад могу да живим . Краљевски .
Драго ми је , ја сам женски Новак Ђоковић .