Zamak Stari Ras, 1192. Srednjovekovna Srbija
Nemanja uporno gleda u Rastka tražeći odgovor. Kao da je zamak odisao njihovom tišinom i mislima skrivenim duboko među zidinama. Kamen trpi sve i ne progovara. Napetost je u poslednje vreme bila stalni deo njihovog života. Jedan je odlučio, drugi nije imao rešenje.“ Izgledaš kao da si izašao iz pustinje. Ja ti ne mogu menjati sudbinu, ali ti možeš da spaseš sebe.“- progovorio je Nemanja toliko ozbiljno kao da se rešava pitanje života ili smrti. U neku ruku i jeste bilo tako. Rastko je osećao očev pogled sa strane. Nemanja je i dalje bio jako lep, ali sve nesrećniji. Ulazi u istoriju kao tvorac jedne zemlje, otac nacije i kao istrebitelj nevinih ljudi. Njegove zelene oči bljeskale su patnjom, dugu crveno smeđu kosu prošarali su sedi pramenovi. Nije se odavno obrijao, pa je i sam ličio na pustinjaka. Gledao je u Rastka kao da će ga ubiti jer nije više mogao da se nosi sa najvećim nesrećama koje su ih zadesile.
2