Sapunice: Da li ste ostali u kontaktu
sa kolega iz serije?
Luis Fernandes: Skoro sam sreo
Skarlet Ortiz u jednoj emisiji. Ne
viđamo se često, jer živimo u različitim gradovima, ali ljubav uvek
ostaje. Sa nekoliko kolega sam
sarađivao u drugim telenovelama.
Naši susreti su veoma posebni i
dirljivi, jer smo proveli zajedno
skoro godinu dana snimajući seriju i
doživeli mnogo lepih stvari. Uvek se
rado sećam stare ekipe.
NISAM ČOVEK OD VERE,
VEĆ OSOBA KOJA SE
BAZIRA NA SVOM RADU
I ČINJENICAMA
Sapunice: Postoji li neka zanimljiva
anegdota sa snimanja koje se sa
osmehom setite?
Luis Fernades: Sećam se da Skarlet
nije umela da plače. Uloga Ljovisne
bila je njen debi u svetu glume.
Bilo je mnogo vruće na lokaciji na
kojoj smo snimali, i morali smo da
ponovimo scenu nekoliko puta jer
ona nije mogla da zaplače. Sećam
se da sam se naljutio i rekao režiseru da idem u svoju prikolicu dok
„gospođica“ ne odluči da zaplače.
Skarlet se osećala loše zbog toga, pa
je počela stvarno da plače. Zamolio
sam režisera da odmah snimimo
scenu, i iskoristimo suze za njenu
prvu scenu plača. I danas mi Skarlet
prebacuje kad god spomenemo taj
trenutak, jedino što se sada, naravno, svega toga sećamo sa osmehom.
Sapunice: Posle „Ljovisne“ manje ste
igrali u telenovelama. Zašto? Da li je
ljubav prema pozorištu bila jača od
one prema televiziji?
Luis Fernandes: Već skoro deset
godina ne snimam telenovele. Odlučio sam da svoj posao usmerim
na pozorište i film, uz to se bavim
pisanjem, režiranjem i produkcijom sopstvenih predstava. Volim
da budem lider u projetku, i
da imam moć da odlučujem o
kreativnom procesu. Kao glumac, moraš da radiš ono što ti
drugi kažu. Ja volim da odlučujem, i da svoje ideje prenosim
na scenu ili na ekran.
Sapunice: Da li je danas teško slediti
svoje ideale?
Luis Fernandes: Ne. Sa zrelošću
dolazi nam veća sigurnost, postaje
SMATRAM DA JE
IZUZETNO TEŠKO
POZNAVATI SEBE I BITI
ISKREN O TOME ŠTA
ZAISTA ŽELIŠ U ŽIVOTU
nam jasnije šta zaista želimo da
uradimo. Danas mi je mnogo lakše
da radim ono što želim, što je zapravo moj poziv, jer naučio sam da
moj posao nije da samo udovoljim
ljudima, već i izražavanje mene kao
umetnika. Kada se postigne taj profesionalni integritet, lakše je ostvariti
komunikaciju sa ljudima, povezati
se na autentičan način. Zrelost donosi razumljivost.
Sapunice: U predstavama koje
režirate i u kojima igrate, kao i u
vašim kolumnama, preispitujete
osnove današnjeg društva. Da li su
to, donekle, i pitanja koja sebi postavljate?
Luis Fernandes: Da, naravno. Svako
ispitivanje mora početi od samoispitivanja. Ja analiziram kako sebe,
tako i svoje okruženje. Smatram da
je izuzetno teško poznavati sebe i
biti iskren o tome šta zaista želiš u
životu. Na taj način stvarate osnovu
da se razvijete, i da pravilno ispitujete svoje okruženje. Smisao umetnosti ne može biti samo zabava.
Drago mi je kada vidim da se publika zahvaljujući mom radu zabavlja,
smeje, plače, ali mi je potrebno još
nešto, da odu kući sa pitanjima koja
ih podstiču na razmišljanje, i da
možda vide stvari o kojima ranije
nisu razmišljali.
53
mlad. Pretpostavljam da je Orinoko ličio na Luisa iz tog perioda,
ali mnogo sam se promenio tokom
ovih godina. Nadam se na bolje
(smeh).