Sapunice: Elena, kako je izgledao
vaš put ka „Bruskou“?
Elena Vaitsou: Ekspresno. Kao što
se i sve drugo u to vreme odvijalo
u mom životu. U trenutku sam se
opuštala uz televizijski program, već
u sledećem slala sam materijal za audiciju čiji sam oglas videla prebacujući kanale, a za nekoliko nedelja
bila sam na setu i pripremala se za
prvu epizodu.
Sapunice: Da li ste ikada razmišljali o tome zašto ste dobili ulogu
Meline?
Elena Vaitsou: Znala sam da traže
brinetu mojih godina i upečatljivih
crta lica. Ispunjavala sam sve kriterijume. A zbog čega su odabrali baš
mene od, sigurna sam, stotinu meni
sličnih devojaka – nikada nisam
pitala.
Sapunice: U svakom slučaju, danas
ste tu gde jeste. Da li vam se ispunio
san iz detinjstva?
NISAM LUDA ZA
SLAVOM. NE OSEĆAM
SE PRIJATNO ČAK NI
KADA ME INTERVJUIŠU
U ČETIRI OKA, A KAMOLI
KADA ME FANOVI
SAČEKAJU NA ULICI
ILI ISPRED KUĆE. IPAK,
I TO SE MORA (ELENA
VAITSOU)
Elena Vaitsou: U svet glume ušla
sam slučajno. Nikada nisam imala neke velike snove, niti je taj da
budem glumica jedan od njih. Shvatila sam da mogu time da se bavim,
i da mi je privlačno, te sam odlučila
da dam sve od sebe da budem najbolja.
Sapunice: Kako se navikavate na
svetla reflektora i naslovne strane?
Elena Vaitsou: Taj deo „Bruska“
mi se ne dopada, niti sam ga želela.
Ipak, shvatam da je sve deo jednog
velikog paketa, i da ne mogu da
biram šta mi se dopada, a šta ne. Ne
osećam se prijatno čak ni sada dok
radimo ovaj intervju, a još manje mi
se dopada kada me fanovi sačekaju
na ulici ili ispred kuće. Nije to moj
svet, ali učim da postanem njegov
deo.
Sapunice: Šta mladoj devojci poput
vas, a opet budućoj velikoj zvezdi,
pomaže da se izbori sa pritiskom
slave?
29
tome da ih ostvarim.
Sapunice: Sećate li se, možda, trenutka kada ste bili najbliže tome da
od svega dignete ruke?
Andreas Georgiou: Bilo je i toga.
Na primer, posle fijaska serije „31.
ulica“ koju sam snimao u Njojorku,
vratio sam se u Grčku slomljen
neuspehom, i zabrinut za egzistenciju. Posao nisam imao, Novu
Godinu dočekao sam sam, jer sam
tek stigao u Atinu, a svi moji prijatelji već su imali druge planove.
Našao sam se u prilično depresivnoj
situaciji. Ipak, iz svega sam izvukao
ono najbolje, shvativši da me niko
neće umesto mene ponovo podići
na noge. I krenulo je.