MENDERES SAMANKILAR
ga one umalo koštale života.
- Turska provincija je surova. Baš
onakva kako je predstavljena u
„Sili“. Mada je gluma bila moja
velika strast još od tinejdžerskog
doba, bio sam prinuđen da
mladost umesto na pozorišnim
daskama provedem u fabrici
tekstila gde sam radio do 20.
godine. Ipak, svaku pauzu koristio
sam da krišom čitam knjige koje
su bile moja druga pasija. „Gutao“
sam Čehova, Rifata Ilgaza, Jašara
Kemala... Za to kratko vreme
pročitao sam više od 150 knjiga.
Nažalost, ili na sreću, kada su
šefovi otkrili kako provodim
slobodno vreme odmah su mi
dali otkaz – priznaje glumac,
zahvaljujući im što su mu dali
snage da se odvaži na put ka
svetlima i vrevi Istanbula.
58
PRIJATELJI ZA CEO ŽIVOT
Prve glumačke korake napravio
je uz proslavljenog turskog
producenta i režisera Đilmaza
Guneja i barda turskog glumišta
Tuncela Kurtiza (Ebuusud
Efendija iz „Sulejmana
Veličanstvenog“), koji su mu
ostali prijatelji za ceo život.
- Nažalost, obojica su napustila
ovaj svet, ali zauvek ću pamtiti
bogatstvo koje su mi podarili. Od
Đilmaza sam naučio da je glumac
tek dobro utrenirani trkački
konj, i da uspeh pred kamerom
zavisi samo od toga koliko je
dobar džokej, odnosno reditelj
koji ga vodi ka pobedi. Đilmaz je
bio jedan od najboljih režisera
sa kojima sam radio. Sa druge
strane, Tuncel je bio čovek čije
je prijateljstvo bila privilegija –
priseća se Menderes glumca koji
je preminuo u septembru prošle
godine – Sećam se početka naše
saradnje. Bilo mi je, možda, malo
više od 20 godina. Mlad, lud i
ogorčen na svaki autoritet. Veče
pred prvi dan snimanja otišao
sam sa društvom u kafanu da
bismo proslavili moj debi pred
kamerama. Tuncel je ujutru
doslovno provalio u moju sobu,
besno prišao mom krevetu i počeo
da urla na mene ‘Ovo je ozbiljan
posao, a ti se igraš mamurluka u
Las Vegasu. Ti si glumac, moraš
da se ponašaš odgovorno. Hoću
da se pojaviš na setu u roku od
sata i da budeš odmoran, svež i
pun energije’. Naravno, ništa od
toga nije se dogodilo, jer sam se
ja, kada me je zbunjenog ispustio
iz šaka, skljokao iz kreveta
pravo na pod slomivši pri padu
lakat. Bio je to početak našeg
prijateljstva – otkriva vremešni
glumac dragocene uspomene iz
dana sa početka svoje karijere.
MLADI SU ŽELJNI SLAVE, A NE
GLUME
Danas, sve lekcije marljivo
prikupljane od pametnijih od
njega, Menderes pretače u
živopisne uloge koje se pamte.
Dželil i „Sila“ bili su prolazna,
ali značajna stanica u njegovoj
karijeri. Kada je reč o ovoj seriji
postoji zanimljiva anegdota u vezi
sa Mardinom, varošicom koju je
produkcija odabrala za lokaciju
na koju će smestiti radnju serije.
Naime, kada je ekipa došla na
set i započela sa snimanjima,
znatiželjna publika bila je u čudu
što su baš njihov gradić odabrali
za Silin dom.
- Vodili smo se logikom da su
tradicija i sam fenomen „običajnih
ubistava“ odlika istočne Turske.
Međutim, vremenom smo kroz
razgovor sa meštanima otkrili
zapanjujuć podatak – u Mardinu
se takvo ubistvo nije dogodilo
duže od tri decenije. To nas
je, naravno, obradovalo, ali
navelo da posumnjamo u sve
ono u šta smo do tada verovali o
turskoj provinciji i plemenskim
zajednicama kao zaostalim. Ipak,
zastrašujuće priče koje su uskoro
pristigle iz okolnih mesta uverile
su nas da je tamošnjem narodu
potrebno kulturno otrežnjenje –
priča Samankilar, ističući da je
poziv glumca uvek posmatrao kao
posao blizak doktorskom.
- Oni leče čovekov organizam, a
mi menjamo njegova pogrešna
uverenja. Ubistva su loša, bilo da
ih činimo iz besa, bolesti ili časti.
Moj doprinos kao glumca jeste da
običnom narodu to i dokažem.
Inače, veoma zanimljivo je i to
da Menderes nikada nije imao
previše naklonosti ka mlađim
kolegama iz serije „Sila“.
- Verujem u rad u koji je uloženo
mnogo znoja i truda. Gluma mora
da se voli zbog njene magije
koja te menja kao čoveka, a ne
zbog slave koju donosi. Ne volim
da komentarišem rad kolega sa
kojima radim. I Džansu Dere i
Mehmet Akif Alakurt lepi su i
mladi ljudi. Radujem se zbog njih,
jer sam siguran da će im njihova
lica doneti još mnogo dobrih
uloga – istakao je Samankilar.