foto: Ðorde Arambašić
To je tek poseban uragan od filma. Zahtevao je
ozbiljno psihičko i fizičko odricanje, asketizam i
fokus. Kad god pomislim na vreme provedeno u
tome, izgubim potrebu da objasnim to iskustvo.
Da, to je iskustvo, nije film. Citirao bih rediteljku
Minu Đukić: „Neposlušni su film koji afirmiše
smelost da se luta i traži izvan okvira koje ti nameću društvo ili bilo koje represivne instance.
Priča o pravu na ljubav, slobodu, lepotu, o pravu
da budeš živ.”
Lazar, lik kojeg ja tumačim, nakon pet godina se
vraća iz Nemačke u svoj rodni grad, Kulu (film je
sniman u Vojvodini) i tu ga čeka drugarica iz detinjstva, Leni (koju tumači Hana Selimović, moja
omiljena partnerka, i jedna od najuzbudljivijih
glumica sa ovih prostora). Oni kreću na put biciklima po Vojvodini. bežeći od sebe samih. To je
sinopsis, ali to nije film. Film se krije u svemu što
se nalazi između, u neispričanom, u svemu šta
nije struktura. Rad na filmu je bio bipolaran,
istovremeno i prijatan i neprijatan, jer smo doticali neke intimne mrakove, koji su zahtevali ekstremne mere i davanje celoga sebe bez obećanja kakav ćeš se vratiti. Film je oslobađajuć i
snažan, menjao nas je, a opet, bio je naš. Bez reprodukcije. Sve je bilo naše. Ponosan sam na rad,
o rezultatu ne mislim.
Film je snimjen u režiji Mine Đukić, njoj je ovo
debitanski film, u produkciji kuće „Kiselo dete”.
Film će biti premijerno prikazan u januaru na
„Sundance Film” festivalu, što je ogromno iznenađenje i radost, jer upravo verujem da taj festival neguje duh na način na koji se i mi trudimo.
Ovo je drugi film (prvi je film „Krugovi” Srdana
Golubovića) u istoriji naše kinematografije koji
je će biti prikazan na tom festivalu...
69