izabrao, ali sam bio oduševljen kada mi je pružena
prilika da dođem u Beograd i ostvarim ovaj san i to
u tako renomiranoj postavci.
U čemu se razlikuje rad kao baletski igrač ovde i u
Sjedinjenim Američkim Državama?
Zapravo ima dosta sličnosti. Ono što sam doživeo
ovde, a čega nije bilo u SAD, jeste rad na klasičnom
repertoaru u velikoj postavci. To je izuzetna retkost, bilo gde u svetu.
Volela bih da mi objasnite Vašu koreografiju sa štakama koja je izvedena na festivalu u Novom Sadu.
Do ideje za ovaj balet sam prvi put došao dok sam
prolazio kroz mnoge evropske aerodrome, gde sam
često viđao žene odevene u crne burke koje su im
pokrivale celo telo i čija dužina im je ometala i sam
hod, tako da su delovale kao da su sa nekog drugog
sveta, dok su se mirno kretale kroz hordu ljudi koji
su jurcali od svojih gejtova i do njih. Bio sam opčinjen time što, iako sam znao nešto konkretno o tim
ženama - da su islamske veroispovesti, sve ostalo o
njima mi je bilo potpuna misterija. Bilo mi je zanimljivo to što sam prisustvovao nečemu što mi je
ujedno poznato, a ipak potpuno nepristupačno i
tajnovito. Na jednoj od burki sam primetio naređane sitne dragulje blizu jednog ramena, što je sceni
dodalo mističnost.
Ove misli dobile su novu dimenziju kada sam video
jednu od žena kako šeta sa svojom porodicom: mužem, dečakom i devojčicom. Devojčica je imala oko
sedam godina i bila je zapadnjački odevena, kao i
njen otac i brat. Pitao sam se, pošto je hodala tik uz
majku, o čemu li razmišlja. Da li se divila majčinoj
posvećenosti i time što nosi burku? Da li je iščeki-
vala dan kada će i ona moći da nosi istu? Ili možda
ne želi da bude deo te tradicije? Iz posmatranja
majke i ćerke video sam sudar sila običaja i napretka, kulture i evolucije.
Sukob ovih sila je glavna premisa za moj balet
„Gracefully Existant”. Odlučio sam da taj sukob prikažem kroz identitet savremene žene, ali ipak je to
samo naizgled, pošto se ove sile stalno sudaraju u
svakom aspektu ljudskog društva.
Tri lika u baletu nose kostim koji asocira na burke
koje sam video na aerodromima. Crn je, prekriva
celo telo i nema čak ni prorez za oči. Ovi likovi
predstavljaju silu evolucije. Želeo sam da ih dematerijalizujem što je više moguće, da ih apstrahujem tako da deluju kao da su u procesu evoluiranja, da publika ne zna šta su oni tačno, niti u
šta se pretvaraju. U želji da ovo postignem, napravio sam male štake za njih, tako da im ruke budu
iste dužine kao i noge, a potom sam obuću prišio
za kostim, tako da njihova stopala nisu ni vidljiva
ni prepoznatljiva.
Po čemu se Vaš rad razlikuje od drugih? Šta želite
da prikažete kroz Vašu koreografiju?
Najbolji odgovor na prvi deo pitanja bi bio da se
moje delo razlikuje po tome što sam ga upravo ja
stvorio. Ono je jedino delo koje nastaje iza moj