Božić nije oduvek slavljen uz okićeno drvo. Legenda kaže da je Sveti Bonifacije (VIII vek) posekao hrast, kao sveto drvo stare germanske religije, kako bi se razračunao sa mnogoboštvom.
Na mestu posečenog hrasta nikla je jelka, pa je
Sv. Bonifacije jelku proglasio jednim od simbola
hrišćanstva. Postoje dve priče o tradiciji kićenja
božićnog drveta. Prema jednoj, prvo božićno
drvo okitili su trgovački esnafi sa područja Letonije, Litvanije i Estonije. Oni su svake zime kitili jele oko kojih se igralo, pevalo i slavilo. Druga priča kaže da je prvu jelku okitio hrišćanski
reformator Martin Luther (XVI vek), koji je bio
oduševljen lepotom šumskih jelki. Jedne večeri
posekao je jelku, doneo je u svoj dom i na nju
stavio svećice. Ova priča zvuči realno, ukoliko
znamo da plamen sveće u hrišćanskoj liturgiji
simbolizuje svetlost Hristove reči (Jevanđelja).
Posmatrajući praznična svetla januara, utemeljena na duhovnim traganjima drevnih kultura
koje su ih u prošlosti upalile, ponekad se zapitam da li je sve ovo fer. Da li mogu uživati u
prividnom sjaju prolazeći pored toliko prosjaka; pored toliko onih kojima bi samo mrvica
potrošenog u samo jednom minutu prazničnog ludila pomogla da ne budu gladni i da dostojanstveno dočekaju novi dan? Ponekad se
zapitam da li smo zaboravili istinsko značenje
praznika koje slavimo i u ime kojih se kitimo,
osuđujući sebe iz godine u godinu na zarobljeništvo u bledoj senci raskoši i kiča.
Dizajn: Luka Tilinger
39