О ПОХОДУ НА БОСНУ , 1398 . ГОДИНЕ
Освануо је дан када сам решио ризиковати . Најпре свој живот , па и животе невиних људи у мојој земљи . Није у мени постојала та снага да помогнем Бајазиту у освајању Босне . Тамо је још увек било Катара који су чували веру и учење одржавали . Живели су у својим заједницама , у миру и љубави , поштујући све остале нације и вере . У мојој држави скоро да их није ни било , јер су проглашени од црквених власти јеретицима , и били прогоњени . Нисам успевао много да им помогнем , јер је црква била држава у држави . А прича о некаквом Немањи који је мачем прогонио јеретике Богумиле , дубоко се укоренила у народу . Само су малобројни знали истину , тајне групице људи који су долазили на мој двор . Неки од њих су ме пратили , и саветовали од самог детињства . Више пута сам доносио одлуку да признам катарску веру у Рашкој , и да обелоданим народу шта је истина а шта лаж , ко је вера , а ко невера . Али су ме одвратили моји учитељи говорећи да би ме то збацило са власти , и тако никада не бих успео у својој мисији . А можда би ми глава била одсечена .
План за поход на Босну био је следећи : повести мали број војника , и брзо повући помоћне одреде , под изговором да је хладна зима неиздржива . А пре него што дође до похода , групице војника одлазили су у Босну , како би обавестили народ да се склони по 67