Морао сам да одем следећег јутра . Било је онако како је Марија желела . Разговараће са родитељима , а ја ћу се вратити . Видео сам да су они све схватили , и било ми је лакше због тога . У соби где сам спавао , испод јастука сам оставио кесу пуну златника . У њој и поруку :
’’ ЖЕЛИМ ДА ВАМ ПОМОГНЕМ ОД СРЦА . ПРИМИТЕ МОЈУ ЗАХВАЛНОСТ . ВАШ СТЕФАН . ВРАТИЋУ СЕ .“
Вратио сам се на измаку јесени , крајем новембра .
Чекали су ме као сина који се враћа са далеког пута . Знали су све , и подржавали су нашу љубав . Остао сам само три дана , уз обећање да ћу се вратити . Морао сам код Жигмунда и браће из Реда .
И трећи пут сам се вратио почетком године , а задржао се много дуже . Марија је носила моје дете . Нисам знао како да се понашам . Опет сам плакао , али од среће и узбуђења . Било ми је познато да она не жели доћи у мој двор .
’’ Ако носиш наше дете , хоћеш ли пристати да се удаш за мене ? Нећу те натерати , биће како желиш . Али , размисли . Тамо је мирно , све је у изградњи , народ је диван , и сви људи су дивни .“
’’ Не могу да идем , разуми ме и опрости . Долазићемо на твој двор , остајаћемо колико желиш , али ћемо се враћати . Сећаш се , рекао си ми да би волео овде остати самном заувек . Нека тако и буде . Буди владар у својој земљи , али ја нисам за такав 151