Милица се вратила на пролеће , али сама , без Вука . Остао је код султана , чекајући дан који никада није дошао .
Ова мисија била је и последња коју је мајка испунила . Разочарана због Вука , желела је остатак живота да проведе у манастиру , али у потпуном миру , без мешања у догађаје . То је саопштила Оливери и мени када смо је посетили . Била је и даље лепа , али тужнија него икада . Овај пораз био је највећи од свих .
’’ Обоје се добро сећате каква сам била када је Лазар погинуо . У жалости , али јака . Када је дошло време да кренеш својим путем , морала сам да вас оставим из више разлога . Да сазриш и да се не ослањаш на мене , да живим у молитви , и да ми Господ даје мудрости и вере . Тиме сам жртвовала мајчинство најмлађем детету .
Упозоравао си ме , нисам ти веровала . И све ове године била сам у заблуди верујући да је Вук израстао у правог човека , и да ти је близак . Дошло је време да схватим да је то дете највећи пораз који смо у породици доживели . Као да није наше крви , као да су га одгајили странци . И на крају схватим , и јесу . Сви су имали утицај на њега , осим нас . Ти си ми то говорио , али сам била слепа . И Бранковићи . Ни Мара ни Вук нису били наши непријатељи , а деца њихова као да су туђа . Постојали су људи који су их тровали , а ти си тога био свестан .“
115