друштвене науке. Склопио је уговор са Музејом науке и технике,
односно са академиком Деспићем, да тај смер буде прво при
Академији наука и Музеју науке и технике. Касније су се они
преселили на Природно-математички факултет. Ту сам упознао
другу групу изузетних људи. У најлепшем сећању ми је остао
Радован Самарџић, који је био веома образован. Био је геније.
Веома сугестиван професор.
На сам дан бомбардовања престали сте да радите у Музеју?
У то време сам се бавио дизајном, радио сам доста за маркетинг агенције и захваљујући разним занатима које сам знао са
братом сам радио различите ствари. Од тога сам добијао новац.
У Музеју нисмо примали плату и да сам се ослонио на Музеј, моја
породица не би могла да опстане. Предао сам документа за пензију и отишао у инвалидску, јер сам 1980. године прележао инфаркт. Кад је почело бомбардовање, ја сам престао да идем у
Музеј. Онда сам више почео да се бавим скулптуром и нарочито
примењеном уметношћу. Скулптуру сам увек одвајао од свог другог свог рада. У том тренутку кад радим скулптуре заборавим и
да сам историчар уметности колико могу. Никада ме није интересовао туђи суд, никада ни једног колегу нисам звао да га п итам
шта мисли о томе. Зато нисам превише ни излагао. Ја сам прву
самосталну изложбу направио 2003. године
Током деведесетих развили сте своју форму активизма?
Кравата, 1999
88
Деведесетих година мој брат отвара „Јазбину“ на Копитаревој градини. То је било једино место у граду где је било неког
културног садржаја. Све је замрло. Ми смо у Музеју имали дежурства због ратне ситуације. У Јазбини су промовисани сви часописи који су излазили, све књиге које су објављиване. За
нешто више од две године постојања, Јазбина је имала преко
500 програма. Отворена је 1992. године. Одржано је десетак изложби, од којих је једна била изложба Лед Арт-а, који је мислим
и почео у Јазбини. Излагали су и Пеђа Нешковић, Бора Иљовски... Јазбина је објавила неких педесет књига. То је све финансирао мој брат и још понеко. Ту се окупљала екипа, као у
СКЦ-у. То је било оно што је сад модерно као активизам. То је
био наш активизам, само што ми то никад нисмо сматрали
уметничким чином, нисмо га тако именовали. То је била наша
потреба да слушамо добру музику, да видимо по неку изложбу
и једноставно гледали како да нађемо начин да анимирамо и
друге људе и да направимо програме какви нама одговарају.