разним областима. Био сам дубоко забраздио у филм да сам чак
радио и као помоћник режије на филму „Винсент из Каства“.
Радио сам и монтажу. Добио сам понуду да нашем највећем
монтажеру, Вуксану Луковцу, будем асистент. Монтажа ме је
највише интересовала, поред уметности. Сарадња са Луковцем
је била лепа и тада сам упознао доста авангардних режисера из
тог времена. То је било време ФЕСТА , Филм форума у СКЦ-у
Кратког метра и издавацке делатности Института за филм. Читао
сам све што је до тада постојало у вези са филмом. Било је
нормално да се иде свакодневно у Биоскоп.
Професор Трифуновић вам је док сте били на
постдипломским студијама купио скулптуру?
„Кад сам једном приликом отишао на консултације код
Лазара Трифуновића, мог ментора, у вези са литературом за
постдипломске, наставили смо разговор и након консултација.
Кад сам се спремао да изађем, питао ме је где идем. Рекао сам
да идем у Цвијету да покупим неке скулптуре које су ми одбили
за изложбу. Предложио је да пођемо заједно, јер је и он требало
тамо да се надје са Сретом Бошњаком. Изашли смо заједно са
факултета и кренули према Калемегдану. Тада сам ја радио
„аутсајдерске радове“ по критеријумима жирија. Међу одбијенима је био и мој рад. То су биле ципеле, летриране новинском
хартијом. Лаза је кроз смех питао Зорана Павловића ко је био у
жирију Зоран је рекао „то је њихова одлука“. Лаза је само одмахнуо руком. То је била друга моја скулптура коју је видео.
Прву је видео на Бијеналу младих у Ријеци. Окренуо се према
мени и рекао „Царе (он ме је тако звао), ова скулптура ти је
одлична. Ја бих да је купим.“ У то време нисам ни размишљао о
продаји. Навикнут на то да ме више одбијају него излазу био сам
одушевљен што му се допала и хтео сам да му је поклоним. Он
на то није пристао и рекао је да ако будем стално поклањао
скулптуре, никада нећу постати професионалан уметник. Рекао
ми је да размислим о цени али да ипак је однесем скулптуру на
Факултет. Тако сам и урадио. После извесног вемена отишао сам
неким поводом у секретаријат. Секретарица Зорица ме је
упитала где сам и рекла ми је да ми је професор Трифуновић
оставио неку коверту. Мислио сам да ми је оставио списак
литературе, међутим унутра је био новац. Тада то нису биле
мале паре. Цена коју ми је дао је била сасвим реална, поштена
за неког уметника мојих година.“
Структура, 1974
73