ЕПИЛОГ
‘Овај рад је из исте серије али је он на неки начин и
најсведенији. Чини ми се да ова флаша која је требало да доведе
посматрача до утиска да стоји пред простом машином. Да овај
предмет некако има неко езотерично дејство и да функционише
сам за себе.’ Враћамо се на почетак, на просте машине Ремона
Русела. На коментар на све историје слика, скулптура и машина.
Коментари, радови у виду својеврсне мртве природе.
Мртве природе које се поигравају примерима (слике и
предмети свакодневнице, углавном за широку потрошњу) у
неким новим, исколажираним, монтираним распоредима.
Трагови сећања и историје, оне политичке историје која је у
Србији бивала измештана и митологизирана на врло различите,
насилно опречне начине. Такође историје уметности, вајања.
Историје једне уметничке дисциплине која је увек била под
претњом или фетиша или фантазмагорије зависно од величине,
времена и места. Увек изазивала опречне реакције, што можда
у модернизму и историји уметности двадесетог века најбоље
преводи двојност objet trouvé-а и савршено издизајнираног
(функционалног) потрошног предмета Баухауса како је то давних
шездесетих француски социолог Жан Бодријар (Jean Baudrillard)
приметио. У свему томе Царановић и његови радови који
почињу да се суочавају са јавношћу негде крајем седамдесетих
врло пажљиво бирају свој идентитет. Идентитет једног доследног рада увек и поново на трагу недоследности. Идентитет
рада који упозорава да се историја пише на више начина.
Облак у панталонама,
2002
21