та вера замењена сазнањем у историјску условљеност свега и
немогућност постојања ван историје и представе.
Стаклено звоно (опет). Аутопортрет се поиграва великим бројем референци, примера. То су предмети јасних конотација једног грађанског бивствовања у неком времену. Без неке
прецизне хронологије, али лако препознатљиво : мала кућна
(покретна ?) фонтана, тањир, фигурина (играчка), сталак, стаклено звоно (овог пута сасвим налик оном послатичарском).
Овим списак примера није исцрпљен. Сви предмети су поређани, уклопљени у целину и као такви се поигравају са историјом
уметничког жанра (аутопортрет), и не само. Природно.
Сталак. Историја аутопортрета као својеврсног уметничког жанра је историја привилеговане уметничке врсте којом је
обележена историја модерне уметности запада. Аутопортрет је
јасно означавао нову, модерну, индивидуалну (само) свест
уметника и целокупан светоназор модерног Запада. Управо стога у двадесетом веку са кризом модерне уметности аутопортрет
постаје прва жртва. Место одакле се јасно исписује крај жанра
као својеврстан реторички крај модернизма. Усаглашава се са
нареченим крајем хуманизма. И када се после свега ипак
поново јавља то је у новом својству, као својеврсна пародија
перформанса саморефлексивности.
Фигурина. Стога се овај Царановићев рад поиграва са низом представа које се везују за његов рад, његову личност. Отуд
рекло би се, овај езотерични опис ‘Овај рад се може читати на
неколико начина. Једно је језик воде којим сам се много бавио
средином деведесетих односно боље речено, смо се бавили у
неформалној =
=