уметности двадесетог века. Начелом, које је тако неприметно
увео кубизам и које је у разноразним преводима (обличјима) до
данас очувано у виду свеприсутне изреке да је уметност лаж која
нам помаже да сагледамо истину. Као што је добро познато,
тактика колажа, асамблажа (монтаже у најширем смислу) која
је у основи двадесетовековне револуције визуелности и виђења
је заснована на укидању (уништењу) такозваног терора миметичке прозирности. Терора (све) видљивости, присутности.
Захваљујући кола жу по први пут се посматрач уверио (сазнао)
да уметност није ништа друго до конвенција, односно горе
поменута лаж. И да нема ништа ‘после.’ А ни пре. Царановићеве
‘Флаше’ као да се враћају том проблему, врло прецизно визуелно се позивајући на колаж, али не у намери да се рационално
растури (уништи) сваки могуци остатак метафизике, већ пре као
могући позив на размишљање о статусу истине и лажи (уопште).
Наиме, рад је сачињен да се посматра фронтално, предмети су
везани за подлогу (у кутији). Али флаше се растачу, повлаче све
за собом, отварају бездан, —- ‘Ово ми је један од најстаријих
радова… (Први, на самом почетку… ?)
А 4. Уметност и уметник.
Аутопортрет, 2004
14
Као што смо то већ видели у раду Ја се сећам Јозефа Бојса, од две хиљадите године Царановићев рад, његови асемблажи и тактика монтаже баратају предметима у неочекиваним
распоредима. Измештају јасно одређене конотације и системе
референци, иронично се поигравају са одређеним историјама
(уметничким, политичким, свакодневнице). Тачније са начинима
како се историје пишу (памте). Стога се интервенција своди на
избор и повезивање у један намерно некохерентан распоред,
призор. Где управо ти прекиди, отвори, непремостиви јазови
производе смисао. Тактика монтаже успоставља овакав начин
рада као својеврсно начело, чини видљивим нешто што је од
почетка присутно у Царановићевом раду. Начело отварања простора, стварање удаљености између дела и ствараоца, односно
између дела и посматрача. Нека врста ‘унеобичавања’ у оном
некадашњем, руско-формалистичком диктуму, али са нужном
временском свешћу. Док је историјско унеобичавање настало
из (футуристичке) жеље да се отвори суштина датог материјала,
да се скину историјске, представне наслаге, код Царановића је