опет од изузетне важности јесте распоред изабраних предмета.
Изгледа као да су флаше направљене од папиер-маше смесе, или
нечег сличног, лако потрошног. Али њихов савршен облик одаје
‘праве’, открива да је новинска хартија само облога. Покривач.
Призором доминира графичност, графицизам слова, уломљених,
прелепљених словних редова из новина. Графичност која подвлачи дух монтаже, и колажа карактеристичан за Царановићев рад.
Како аутор објашњава, ‘користио сам искључиво слова како не
бих довео објекат у било какву везу са актуелнилм стањем (читај,
историјом) или преко илустрација помагао естетизацију форме’.
Али свакако је тачно да облепљивање новинама, изванредним
материјалом свакодневнице, се на парадоксалан начин пре свега
укида свакодневност изабраног предмета масовно произведеног
(флаше). Доводи у питање и наведену серијску и масовну ‘потрошност’, односно обичност изабраних материјала. Доводи у питање разлог избора таквог материјала.
Новине. Рад је део серије са краја седамдесетих, у тренутку када се Царановић како каже бавио ‘најобичнијим предметима из непосредне околине.’ Односно крхким питањем
статуса естетског у окружју масовно (индустријски) произведеног предмета једне социјалистичке економије. Сетимо се у то
време употреба новина јавља се у Београдској скулптури и
бележи се (не без поноса) као ‘анти-скулпторски материјал’.
Међутим код Царановића новине тематизују, односно постају
пример мистификоване свакодневнице. Лако потрошни, занемарљиви предмети у неочекиваном распореду што их издваја
из оновремене Београдске продукције. Чини га несвакодневним, необичним на неколико начина. Са једне стране проблематизује својство овог рада као ‘најобичнијег предмета из
непосредне околине’ (очигледно рад то није). И много важније
доводи у питање очекивани статус скулптуре, ‘та монохроматска
црно бела ситуација ми је била […] скулпторска’. Прелепљивање, покривање флаше исеченом, исцепаном новином, ставља
рад негде између цинизма, поп-арт пародије и правоверности
минималне уметности, она два послератна правца која су се
можда понајвише позабавила питањима предмета (скулптуре,
естетског и анти-естетског) у друштвима масовне потрошње.
Изгледа као да се рад поиграва са основним начелом
Флаше, 1979-80
13