памћен, забележен и постао део историје. Историје трансгресија послератне уметности у свету али и историје трансгресија
Београдске уметности седамдесетих година.
Пре свега шешир (‘Бојсов шешир’). Бојс образован као
конвенционалан (академски) вајар памти се као својеврсни
иконокласт. Пројектом ‘друштвене скулптуре’, он је међу првим
вајарима раних шездесетих ‘дематеријализовао’ дисциплину и
довео је до акције и перформативног чина. Избором материјала,
по уметнику, које треба схватити као метафору чисте енергије
(пре-технолошке), материјал у виду филца, лоја, још је више свео
вајарство на перформативан чин. Перформативност која се најјасније сагледава у пажљивом справљању његове јавне личности.
Налик позоришном актеру (драматис персона) Бојс је у јавности
био лако препознатљив по својеврсној униформи од које се није
раздвајао све до своје смрти 1986 године. Униформа за све јавне
наступе била је идентична, асамблаж могло би се рећи и састојала
се од фармерки, пилотског прслука, шешира, кошуље и чизама.
Пре свега незабораван је шешир. Костим је имао задатак да
стално и увек подсећа на уметников лични мит. Мит ‘порекла’ по
коме је он током другог светског рата као нацистички пилот
смртно рањен спашен захваљујући татарским шаманима. Сусрет
са овим номадским племеном је тренутак трансформације за
Бојса. Тренутак кад академски вајар, нацистички пилот постаје
трансгресивни иконокласта, проповедник ‘трећег’ пута немачке
зелене партије и вођа нове, ‘дематеријализоване’ уметности.
Најважније после свега чини се ипак то да је он први уметник
хладног рата чији је медијум била историја што му је изгледа
омогућило ‘светски’ продор седамдесетих и сигурно место у
светској историји трансгресија (не само уметничких).
Стаклени цилиндар ( стаклено ‘звоно’). Управо седамдесетих Бојс долази у Београд у оквиру Априлских Сусрета у
Студентском Културном Центру. Предавања, цртања по табли
која после нестаје (или је пак ‘уништена’) тако да сваки материјални ‘траг’, ‘опипљив’ доказ Београдског боравка и рада Јозефа
Бојса се своди низ представа. Оних фотографских, препричаних,
сећања укратко. Сећања која непогрешиво воде на Београдску
уметност друге линије (чији је члан накратко и сам Царановић
био). Ону алтернативну, дематеријализовану уметност којом се
Београд супротставио, борио са оном првом, државном и тоталитарном (академском?).
10