Радили смо ми тамо и стопала, и портрете, и све класичне ствари, али кад савладаш то, после, имао си слободу да експериментишеш, али је увек морала да постоји заокружена
скулпторална форма. Постојао је један термин који смо тада
много користили „да буде у карактеру“ . Нико није знао шта
тачно значи али је био пресудан за оцењивање радова. Атмосферу је правила и прилично интересантна екипа која се тада
скупљала у атељеу. Вељко Лалић, Бора Лукић, Стева Крунић,
Борис Миљковић, Трша је такође свраћао и још читав низ људи
којима је професионално определење уметност.
Поред класичног вајања у глини Мома је куповао и камен, учио нас је да клешемо, Међу првима смо почели да лијемо у полиестеру. Ми смо „измислили“ ливење са пиљевином
као и топљење стиропора као везивног средства. То је било део
игре али и дечије радозналости. Тада сам мислио да се модерна
скулптура може постићи једино у модерном материјалу.
Наше „класично“ умеће се може видети на