Интервју са Предрагом Царановићем
Континуитет дисконтинуитета
Стални почеци су одредили синтаксу мог живота. Са
друге стране ако размишљам у назад увиђам да ту постоји нека
правилност. Дисконтинуитет прелази у континуитет. Оно што ми
се дешавало у животу имало је своје последице и у раду.
Међутим, то није увек лако видљиво па се ни сам нисам баш
превише ни бавио тиме.
Велики преокрети, нисам о њима одлучивао ја. Вихор
живота ме је носио како је хтео, без плана, без извесности.
У њему сам се прилагођавао самом себи. Производ тога
је и производ мог бављења уметношћу.
Стереотип о континуитету је тешко примењив у мом
случају. Ствари су се дешавале. Никада нисам размишљао, оно
што се каже, о следећем кораку, радио сам шта сам хтео, шта
сам могао, и што ми је тренутак налагао.
Морао сам да правим компромисе једино са самим
собом па кад кáд ми је и то тешко ишло. Због тога, сам се трудио
да финансијски не зависим само од скулптуре. Увек сам радио
још нешто, сто ми је у мањој или већој мери пружало финансијску сигурност. Нисам се у довољној мери бавио собом у смислу
изградње каријере. Задржао сам интиму стварања али сам изгубио јавност представљања.“
Овако у најкраћем Предраг Царановић дефинише свој
вишедеценијски рад који је подједнако будио различита интересовања и активности којима обилује његов професионални
ангажман. Иза свега стоје ренесансна начела која је Царановић
са више или мање успеха доследно спроводио кроз живот и
рад. Због тога Предрага Царановића не можете представити
само као скулптора, већ морате имати на уму и његово искуство као историчара уметности, предавача, фотографа, кустоса,
библиотекара, занатлије, монтажера, филмофила, активисте...
Сав тај многоструки сплет занимања зачет је у његовом раном
формативном периоду, који није имао конвенцио