Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 61

Njegove mačke 59
Grej: Strah te, jel’? Kad si to postao kukavica? Hajde, dođi, znaš
kako te uvek lepo izmlatim!
Hugo: Grej, molim te, hajde, batali situaciju. Ljuba mi je drugarica.
Grej: Onda dohvati klinca, pederčino!
Ljuba beži u kuću. Iz žbuna izlazi Hugo.
Hugo: Nema problema, frajeru! Ne podnosim te ponekad i pobio bih
se s tobom, samo idi odavde. Premlada je za tebe. Ostavi je na miru!
Grej: Opaaa, kastrat skupio mudaaaa, hahaha. Pa ti sedi na Miru, ko
ti brani, al’ ova je moja.
Spajki: Šta je kastrat?
Hugo: Nije bitno i nisam kastrat i dosta je više. Nemoguć si i neću
da se bijem.
Grej: Ahaaa, pa onda si pederčina, sad ću svakako da te bijem!
Grej nasrće na Huga.
Spajki (i dalje u žbunu): Vaaau, moja prva tuča. Bravo, Veliki
Greje! Grej! Grej!
Hugo i Grej istrčavaju na ulicu, Spajki ih prati na bezbednoj razdaljini.
Sa stepeništa kuće, pokušavajući da juri, pojavljuje se Meda i laje
iz sve snage na žbunje žive ograde, u čijoj senci već nekoliko sekundi
nema nikoga. Ljuba lagano izlazi napolje, pomalo uplašena, pomalo
zbunjena i tiha.
Ljuba: Psss, Medo, Medo, Medo, psss... On spava... Ako se probudi,
razjuriće nas. Medo... psss... jel’ me čuješ?
Meda: Vaša vrsta stvarno nije normalna! Ovo je nečuveno! U moje
vreme ovakvih gluposti nije bilo. To se znalo, bre, i ko je žensko i
ko je muško...
Ljuba: Jesi li ih rasterao?
Meda: Naravno da jesam. Teško tebi kad ja sa svojih osamdeset
sedam psećih godina treba da ti čuvam odaje. Mala, stvarno bi morala
više računa da vodiš o svojoj reputaciji. Nego to sve mlado i nenormalno!
Ljuba: Druže, veruj mi da nemam pojma o čemu pričaš.
Meda: Sad ne znaš, a kada se šepuriš i juriš bubice po travi, onda ne
izgledaš tako naivno. Šteta što sam predugo tu, pa svašta čujem i sve
znam.