Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 59

57
Dunja Ćirić
NJEGOVE MAČKE
Sparno je. On sedi u vrtu u svojoj fotelji. Kroz glavu mu se vrzmaju
misli. Pokušava da diše. Njegovu tišinu i unutrašnji nemir prekida
mjauk. Ljubimica nestrpljivo cupka ispred činije, u kojoj već
ima hrane.
Kada si sit svega, jedino što može pomalo da utoli neku drugu
glad jeste poslastica, pomisli i pruži joj riblji štapić.
„Nećeš ni to … Vrag bi ga znao šta hoćeš… Jao... Ne grebi me…
Šta ti je, bre?... OK, doneću ti vodu.“ Dok odlazi po vodu, čuje se
još: „Aman, odakle ovolike mačke po ovom dvorištu… Pis, pis, pis.“
Ulazeći u kuću, On se seti da napolju ima nekoliko zdela sa
vodom. Zaključi da niko neće crknuti žedan. Razmotri činjenicu da
je odmaranje u krevetu kvalitetnije nego li u baštenskoj fotelji i odluči
da malo ispruži noge i zatvori oči. U dvorištu je sada mirno.
Evo šta govori avlijsko ćutanje i povremeno mrmoravo mjaukanje.
Ljuba: Kada bih samo znala zašto ove bube sa prugama bockaju?
Hej, guštere mali, hajde, dođi da te skratim za rep… Pa, dođi...
mmm… rrrrrr…. Hugo, hej, Hugo, ajde, dođi, šta si se, bre, sakrio tu?
Hugo: Tiše, budalo jedna, nisam tu.
Grej: Ma, važi, ni ja nisam tu.
Ljuba: Ko je to?
Grej: Niko jer niko nije tu.
Spajki: Tako je!