Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Seite 313

311
Mirjana Dimitrijević
NAJVEĆA PREPREKA
Ne, neće da prizna! Ne, nikada!
Bojana razmišlja dok posmatra svoga oca kako pali vatru u šporetu.
Ako mu to prizna, odbaciće je. Ionako je uvek vređa za sitnicu
i sigurno bi je se odrekao, bez obzira na to što je njegova krv.
Strah pušta krila i leti Bojaninim mislima, dok je srce nemirno jer
strepi šta će tata kazati. Oseća hladnoću uprkos džemperu i zagrejanoj
prostoriji.
Vatra blago pucketa i širi plamene jezičke, koji obavijaju drva.
Bojani se čini kao da puca od straha. U njoj bukti želja da prizna
istinu koju nosi već više godina, ali svaki put je nešto blokira.
Dođe joj da prizna ocu: ,,Tata, ja neću da se udam za Sinišu! Ja
ne mogu biti sa muškarcem jer mi se dopadaju žene.“
Samo da otvori već jednom svoja prokleta usta i da izusti makar
jednu rečenicu. Ali ne! Oduvek zna kakva je kukavica. Uvek, ali uvek
skriva pravu sebe, bojeći se šta će drugi kazati.
Zamišlja oca kako govori: ,,Bože, Bojana, bože! Jesi li normalna?
To je opet neka tvoja faza? Hajde, nisi više mala! Vreme ti je da se
udaš, ostaćeš babadevojka u kasnim dvadesetim. Već te komšiluk
ogovara, stalno me pitaju kad ćeš se udati i otići iz ove kuće. Ja sam
već u godinama, ne mogu te do kraja života izdržavati!“
Uh, zašto je život tako komplikovan, zašto je kažnjava, pita se
Bojana i počinje da drhti iako vatra dobro greje prostoriju.