Pismo za Estebana i druge priče August 2020

210 Nemanja Ilić hiljadu puta ranije, znala je da su mogli pred sobom da primete damu, samo što je ova dama malo drugačija. Ne po nečemu opipljivom. Jednostavno je odskakala. Ljudi su na svakom koraku pokušavali da je dokuče, ali bezuspešno. Za to nije marila. No niko sa toliko pari očiju na svakom svom pokretu i koraku ne može lagati da se ugodno oseća. „Dovraga više i njihova ljubopitljivost!“, pomisli Vanesa. Zveraju u nju jer u ogledalu ne bi imali šta da vide. Često bi to pomišljala kada bi je neumesni pogledi analizirali od glave do pete. Šta god da pokušavaju da prokljuve, to nije njihova stvar. Ta se nelagodnost guta i grči unutar nje, a potom ispoljava kao stres i bolest. Pogled ne može da ubije, ali te čini da se osetiš razvratnim, sve i da si najdivniji stvor koji svetom hodi. Zar ih majke nisu učile da je nepristojno blenuti? Da li je previše očekivati od ljudi da budu pristojni? Kad je izašla na svojoj stanici, pred Vanesom je ostala nekolicina uzanih ulica do odredišta. Potpetice su joj lupkale po pločniku, dok je njenu elegantnu, cvetnu haljinu mrsio prolećni lahor. Povetarac potom zahuči kao jači vetar i preplavi joj bubne opne. Kako se približavala pozorištu, shavti da čuje gromko skandiranje. Pred njom se uzdizala zaglušujuća buka. Nekakav rđav predosećaj joj se naglo uspentrao od tabana ka grlu. Kada si česta meta transfoba i nasilnika, ulica ti nije prijatelj, čak ni usred bela dana. Konačno je stigla nadomak ulaza u zdanje, gde je opazila hordu od stotinak sredovečnih muškaraca, mladića, ponekih žena, pa čak i maloletnika. Uzvikivali su pogrdne gadosti, pretnje i kletve i pozivali na istrebljenje i spaljivanje pozorišta. Bili su to neonacisti, klerofašisti i samoprozvani nacionalistički čuvari porodičnih vrednosti, svi odeveni u ruho naizgled običnih građana. Došli su da protestuju protiv igranja predstave. Na razdaljini od samog pozorišta držalo ih je desetak policajaca. Vanesa, iako usplahirena, nije bila i iznenađena. Linč, nasilje, kao i pretnje smrću i telesnim ugrožavanjem nisu joj bili strani. Prisetila se kako je samo sedmicu ranije neko prosuo smeće ispred vrata njenog stana. Na grubost i neljudskost se svaka osoba sa obrazom nikada ne može navići. U najboljem slučaju postanete debelokožac, sem ako ne otupite. Vanesa nije dozvolila sebi da se skameni od straha. Posmatrajući ta razjarena lica i opscene gestikulacije upućene njoj, hitro je koračala prema ulazu pozorišta.

Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | 页面 212