Pismo za Estebana i druge priče August 2020 | Page 178

176
Đorđe Aćimović
Kontrolišem u našim čašama, otrovano vino, pronalazimo duple
linije, pretičemo, gubimo glavu, na panju, u krošnji, na granama. Sekira
je naoštrena mesečinom, ohlađena zimom. Zima je.
„Hej, hoćeš li ti ostati sa mnom?“
Hoće li? Nestaće, zar ne? Kada vidim kroz šta prolazim, osećam
bol u glavi, mozgu, ludim… Znam da će nestati, bez traga, boje opsidijana…
Da li ću videti njegovo ime u svojim ožiljcima? Prezime?
Videću šta misli o meni…
„Ne drami, bio sam vani da pljunem pearljam…“
Požuda između linija, da li osećaš potrebu ili strah kada se noć
spusti?
Kada se noć spusti otac čeka, ispod drveta, videćeš da misli na
mene… Izgubim kontrolu i pozovem svoje, njegovo prezime… Napustio
sam kuću po kiši, mokru, memljivu, vlaga je u kući izbijala iz
zemlje, napolju iz neba, iz sunca, iz meseca… U moru krivice i
srama. Umirem otad… Da li ću izdržati? Nažalost.
Pratio sam svoje nervne impulse, trag, sluz u gradu snova, svetla,
vetra… Oduvan od stabla. Iščupan. Iskorenjen.
Ono što ste videli… Nije sve kao što izgleda. Mera lažova, dara
lopova. Brutalno. Iste.
Budućnost izgorela u blatu.
Iza prozora gledam kako ljudi prolaze. Ako bi mogli da me vide,
razbili bi stakla i plakali. Sekli bi se… Sekirali… Kada bi znali, kada
bi samo videli, unutar četiri zida… Poznati glas tukao je iza zavese
spavaće sobe, prozor prema ulici… Voleo bih da premlaćivanje izađe
iz mene, s ljubavlju koju imam, ako treba…
Gledajte svoja čula, posla, čekajte, grizite se dalje, danas, sutra,
sečem sve… Obaram.
A ujutro će se sećanja sama odmarati, s ostalim starim kostima,
pokopanim u dvorištu, pored Moora.
Rođen kao neuspeh, umirao kao stranac, ostavljen, nasledio zemlju,
kosti, zimu, vas… Kada vaša zemlja prokrvari, dok ste prisiljeni
da žalite, gurnite šake unutra, u sebe, duboko…
Osećate li kosti?
Nema traganja za mudracima i vidovnjacima. I očevi i tragovi
traju, posečete prokleti voćnjak, izvadite korenje, poravnate, lažete,